Sergej Jesenjin

Ti me ne voliš i ne želič mene,
Zar lep ja nisam tebi ni malčice?
Stavivši ruke, stračću ukočene,
Na moja ramena, ne gledaš mi lice.

Ja ti se,curo, kezim osećajno,
Ti ne znaš sa mnom ni nežnost ni muke.
S koliko si ih se milovala tajno?
Čije sve usne pamtiš? Čije ruke?

Znam, oni nisu ni takli tvoj oganj,
Prošli su samo kraj tebe ko seni.
Ti si već sela na kolena mnoga,
A sad u krilu sediš, gle, i meni.

Pa neka bude, ti oči zaklopi
I misli sada o drugome nekom,
Od ljubavi se, znaj, ni ja ne topim,
Tonuć u nečem dragom i dalekom.

Ne, ovaj zanos sudbinom ne zovi,
Nije to plamen moćni i prodorni.
Slučaj nas spojio, i slučaj će novi
Nas rastaviti, uz moj osmeh mirni.

Po svome putu i ti ćes da kreneš
Da svetom raspeš nevesele dane.
Nemoj da diraš samo neljubljene,
Nemoj da mamiš još nerasplamsane.

Kad o ljubavi ti u večer letnju
Sa drugim počneš mudru priču vesti,
Možda ću i ja da krenem u šetnju,
I na ulici opet ću te sresti.

Tad, naklonivši se skoro neprimetno,
Pripijena k drugom, drhtava ko list,
"Dobro veče!" ti ćeš reći meni setno,
A ja ću kazati: Dobro veče, miss.

I ničim nećeš mir duše da zbrišeš,
Ničim drhtaje u njoj da pokrećeš.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više,
Ko izgore, njega zapaliti nećeš.

Comments (6) Posted to Generalna 05/09/2011 Edit